Geoinformatika
Geoinformatika može biti opisana kao nauka i tehnologija koja se bavi strukturom i karakteristikama prostornih informacija, njihovim prikupljanjem, klasifikacijom i kvalifikacijom, skladištenjem, procesiranjem, prikazom i deljenjem, uključujući i neophodnu infrastrukturu koja osigurava optimalno korišćenje ovih informacija. Geomatika je sličan termin koji obuhvata geoinformatiku, ali se više fokusira na premer. Geoinformatika u svom jezgru sadrži tehnologije koje podržavaju proces prikupljanja, analiziranja i vizualizaciju prostornih podataka. Geomatika i geoinformatika uključuju i čvrsto se oslanjaju na praktične implikacije geodezije.
Geoinformatika kombinuje prostorne analize i modelovanje, razvoj prostornih baza podataka, dizajniranje informacionih sistema, interakciju čovek-računar kao i internet tehologije. Geoinformatika koristi računarske resurse za računanje i vizualizaciju prostornih informacija.
The Open Geospatial Consortium (OGC) je internacionalni konzorcijum sačinjen od preko 530 agencija, organizacija i univerziteta koji omogućuju lak pronalazak, pristup, interoperabilnost i višestruku upotrebu prostornih informacija.
ISO/TC 211 je komitet tehničkih standarda formiran u sklopu ISO, koji pokriva oblast digitalnih geografskih informacija i geomatiku. Odgovoran za pripremu serija internacionalnih standarda i tehničkih specifikacija numerisanih u opsegu ISO-19101.
Prema strukturi podataka, prostorne informacije mogu biti realizovane kroz dve vrste modela podataka: rasterski i vektorski model.
U najjednostavnijoj formi, raster se sastoji iz matrice ćelija (ili piksela) organizovanih u redove i kolone (mreža) gde svaka ćelija sadrži vrednost koja reprezentuje informaciju, kao što je to temperatura. Rasteri su digitalni snimci nastali iz vazduha, satelitski snimci, digitalne fotografije pa čak i skenirane karte.
Podaci koji se čuvaju u rasterskom formatu predstavljaju pojave iz realnog sveta:
- Tematske podatke kao što su to načini korišćenja zemljišta ili podaci o tipu zemljišta
- Kontinualne pojave kao što su to temperatura, elevacija, spektralni podaci sa satelitskih platformi ili fotogrametrijski snimci
- Fotografije, skenirane karte
Četiri najčešće upotrebe rasterskih podataka su: osnovna mapa, digitalni elevacioni model, klasifikovani satelitski snimak, fotogrametrijski snimci.
Suprotnost rasterskom modelu podataka je vektorski model. U ovom modelu, prostor nije kvantizovan u diskretnu mrežu ćelija kao kod rasterskog modela. Vektorski model koristi tačke i njihove X i Y koordinate da bi reprezentovao vertekse prostornih objekata. Atributi ovih objekata se čuvaju u posebnom sistemu za baze podataka. Prostorni podaci su sa atributima povezani preko jednostavnog identifikatora koji se dodeljuje svakom objektu.
Tri fundamentalna tipa u vektorskom modelu su tačka, linija i poligon. Tačke su bezdimenzioni objekti koji sadrže samo jedan par koordinata. Tačke se obično koriste za modelovanje diskretnih objekata poput rasvete, znakova, šahtova, značajnih lokacija. Tačka sama po sebi predstavlja samostalni objekat, dok je čvor topološko mesto sa zajedničkim X, Y koordinatama objekata koji se presecaju na tom mestu. Verteksi su definisani kao svaki pregib linijskog ili poligonskog elementa koji nije presek sa drugim elementima. Linije su jednodimenzioni objekti koji se sastoje od više eksplicitno povezanih tačaka. Linije se koriste za reprezentaciju linearnih objekata kao što su to putevi, potoci, reke, granice. Linije imaju svojstvo dužine. Linije koje direktno povezuju dva čvora se referenciraju kao lanci, ivice, segmenti ili lukovi. Poligoni su dvodimenzioni objekti kreirani tako što više linija formiraju zatvoreni objekat. U slučaju poligona, prvi par koordinata prvog linijskog segmenta se podudara sa poslednjim parom koordinata poslednjeg linijskog segmenta. Poligoni se koriste za reprezentaciju površi kao što su to parcele, jezera, kulture. Poligoni imaju svojstvo obima i površine.
